Lepota ranjivosti

Dugo sam se krila.

Krila sam se iza drugih, iza spoljašnjosti, iza humora.

Krila sam se od ružnih reči, dela i svoje ranjivosti kada me stignu.

Krila sam se od tuge, da me ne preplavi celu.

Krila sam se od ljutnje, da me ne ostavi samu.

Sakrila sam malu sebe kako bih je zaštitila.

Ali nisam znala da tako gubim sebe.

Često klijenti, kada tek dođu na terapiju, nisu svesni koliko psihoterapijski proces zna biti bolan, koliko se starih rana otvara i koliko se dolazi u kontakt sa svojim emocijama. Taj proces prolazim i ja na svojoj terapiji. Najteže, ali ujedno i najznačajnije, bilo je kada sam se obratila samoj sebi - sebi od pet godina.

Nismo ni svesni šta je sve zakopano u nama, gde smo sve zatvorili vrata, gde smo sebe sakrili zbog sramote da ćemo biti otkriveni. Koliko je samo lepo kada s nekim tu sramotu podelimo, a neko je oberučke prihvati i pruži joj ljubav, razumevanje i podršku. Tada cvetamo, prihvatamo sebe i ne moramo više da se krijemo.