Pre par godina kupila sam cveće. Bilo je prekrasno. Imalo je lepe zelene listove, roze cvetove i pupoljke koji tek treba da procvetaju. Stavila sam ga na radni sto kako bih uživala u njegovoj raskošnoj lepoti. Kako su dani prolazili ja bih, okupirana svojim obavezama i mislima, zaboravila da ga zalivam. Iako sam gledala savete o tome kako da cvetu produžim život, nisam ih primenila. Mesto na mom stolu bilo je u hladu, a rekli su mi da moj cvet voli sunce.
Dan za danom cvet je počeo da vene. Cvetovi su mu otpadali, pupoljci su se smanjivali, a ono lepo zeleno lišće počelo je da se suši. Shvatila sam da nema nazad, vreme je da se baci. Uvenuo je. Gotovo.
Pričala sam tako drugarici o mom cvetu i kako sam uspela da uništim nešto tako lepo. Nije joj bilo jasno zašto baciti nešto što je počelo da vene kada još uvek ima zdravih listova i dok je korenje i dalje očuvano. Zamislila sam se i zapitala: „Kako to da ja nisam ni pomislila da ima nade da se ovaj cvet regeneriše, već sam odmah posrnula da ga bacim?“ Možda je to moj obrazac, odustajem od sebe kada krenem da venem.
Rešila sam da pružim šansu novom početku. Prvo sam skinula uvenule delove da mu ne crpe energiju. Zatim sam mu promenila okolinu. Sada je na suncu i svežem vazduhu. Zalivala sam ga redovno, svaki drugi dan, vodom koja mu odgovara. Pružila sam mu odgovarajuće okruženje, toplotu, negu i brigu. Bila sam strpljiva i verovala u proces. Desilo se nešto prelepo. Prvo su se počeli javljati pupoljci, a zatim je procvetao sa svih strana. Bio je lepši nego kada sam ga tek kupila. Bio je kao nov, kao da nikada pre nije bio blizu smrti.
Kada se osećamo bespomoćno i bezvoljno, ponekad ne vidimo izlaz i nadu da će se bilo šta promeniti. To ne znači da je kraj i da odustajemo od sebe. Naprotiv, to nam govori da još nismo odustali od sebe jer osećamo da je vreme za promenu i da nam nešto ne prija. Možda nam ne prija okruženje kojem smo izloženi, možda imamo osećaj da nam ljudi stalno prelaze granice, možda nam fali ljubavi i nežnosti, možda nam je potreban odmor, bliskost i razumevanje...
Tada je najbolje rešenje potražiti pomoć, dopustiti da nam neko pruži pažnju, razumevanje, siguran prostor i odnos koji će nas isceliti i naučiti da sa više ljubavi pristupimo sebi kada se ne osećamo dobro. Možda nam to pomogne da procvetamo još lepše i raskošnije, baš kao rozi cvet.
Ukoliko ste se pronašli u ovom tekstu i želite da potražite pomoć ili da bolje upoznate sebe, psihoterapija je svakako dobar put ka toj promeni. Kontaktirajte me već danas da zakažemo naš prvi susret.
Dopao mi se tekst, veoma! Inspirisao me je i na jedan drugačiji ugao posmatranja koji metafora cveta nudi, a to je da i na drugog u našim prijateljskim i partnerskim odnosima možemo da gledamo kao na cvet. Mi treba da znamo šta našem cvetu prija i onda to da mu pružimo kako bi rastao i razvijao se u našoj bašti, ali isto tako treba da znamo da li to što pružamo prija nama kako i sami ne bismo uvenuli pored cveta. Ukoliko se cveće pazi, bašta će nam biti lepša. 🌻